опубликовано 26.01.2017


Установка кондиционеров спбууэ

Ograda koja se prostire kilometrima ne štiti od odrona, već da koja životinja ne istrči na put i bude zgažena. Posebnim znakom obaveštavaju prolaznike da su u oblasti u kojoj ima puno losova. Prolazim pored mrtvog jazavca. Ne znamo ko mu je presudio.

Deca plaču i za mrtvom muvom ili paukom. Smatraju posebnim zločincima one koji udare mačku ili psa. Ali će bez problema plјuvati na lјude, ostavlјati tragove stopala po sveže okrečenim zidovima i do besvesti izazivati roditelјe stavlјajući sebe u životnu opasnost.

Na sredini puta je nekakva niska ograda jako lepog izgleda. U pitanju su elastične šipke. Budući da je mnogo lјudi poginulo udarajući u branike, sada su našli fleksibilnije rešenje. Ljudi opet ginu, tu nema pomoći.  Kao što i životinje istrčavaju na put. Ispred Geteborga istrčava lane. Želim da je ostalo živo.

Prolazim kroz idilična mesta sa bajkovitim kućicama. Švedske ''kućice'' su posebna priča. Kao da su za lutke, a kad uđem u koju od njih, izgubim se od veličine i lepote.

Putujem. Kroz prozor posmatram stare automobile. Tako ih je puno. Mislila sam da njih vlasnici samo glancaju i čuvaju za revijalne prilike. Ali u Švedskoj nije tako. Nikada nigde nisam videla toliko starih automobila u slučajnom prolazu. Kao da sam u nekom starom filmu.

Poslednji nerv moga tela opušta se utoplјen u sliku mora. U moru su labudovi. Božanska lepota. Marstrand. Ostrvo na čijoj je uzvišici dvorac iz sedamnaestog veka. Onaj kameni, ogroman, divan, sa kanalom uokolo, u kome još uvek ima vode, i kapijom koja se još uvek spušta.

Mesto je ekskluzivno. Do njega stižem trajektom. Potpuno očarava saglasje između lјudi, ptica, vremena i raspoloženja. Puno je turista, kao i vlasnika onih divnih kuća od drveta. Uspevam da razaznam tri vrste galebova koji sleću pored nas.

Raskošni Marstrand, imao je zanimlјivu istoriju. Nјegov procvat ili pad, uglavnom je zavisio od ulova haringi. Lično su od pape dobili dozvolu da love ribu i na velike praznike. To je i važna luka, jer ovde more nikada ne ledi, što govori o mestu i kao ozbilјnoj trgovačkoj zoni.

Svaki trenutak je neponovlјiv. Na nebu su stalna dešavanja. Pojavlјuje se duga, a onda nestaje. Na kratko se oblak smeta suncu. Dok se moji domaćini zbog toga nerviraju, ubeđujem ih da ne treba da brinu – to je samo mali oblak. Moja iskrena izjava ih zasmejava. Postala sam, kažu, prava Šveđanka. I sama ne znam otkud meni optimizam.

Posle vremena provedenog ovde, čovek može da zapostavi reči. Mogu se čak zanemariti one divne švedske šume ili snažni i jaki losovi. Ovde čovek postaje ispunjeniji za jedno savršenstvo jednostavnosti. Kažu da već vekovima tu dolaze poznate ličnosti i lјudi iz kralјevske porodice. Možda sam i prošla pored nekog od njih, ali  ih nisam prepoznala, jer danas žive i izgledaju mnogo skromnije nego u stara, burna vremena. Marstrand

Ima puno dobrih stvari u švedskom uglu posmatranja. Sledeću otkrivam jako brzo. Želim da uđem u dvorac. Na moje veliko iznenađenje ne primaju kartice. Nemam gotovinu. Prodavac na biletarnici na papiru piše iznos koji dugujem i adresu na koju treba poslati novac, bez trunke sumnje da ću to i uraditi.

Dvorac, veliko sivo utvrđenje koje čuva mali drveni grad je impresivan i jako dobro očuvan. Osim zadivlјujućih topova na drvenoj osnovi, koji demonstriraju snagu odbrane tako važne strateške tačke, turiste uvek privalče zatvori, sobe za mučenje i slične zanimacije onog doba. U devetnaestom veku, tu je bio veliki zatvor, najveći u tom delu Švedske. Pa u skladu s tim imaju i svog najpoznatijeg zatvorenika. To je Lase Maja. Odevajući se kao žena, dugo je izbegavao zatvor. Kad je uhvaćen, osuđen je na doživotnu robiju. Kulinarska umeća koja je naučio dok je živeo životom žene, pomogla su mu da celu svoju robiju provede kao šef gardijske kuhinje.

U dvorcu se može videti izložba slika, šetati nestvarno lepim okruženjem i osećati snaga kamena. Ali ono što oduzima dah jeste pogled s vrha. Pored centralnog dela u pogled se uklјučuju i ostrvca sa kojom usamlјenom kućom, garaže za brodove. Lokalna arhitektura u teksturi sa kamenom, zelenilom i jedrilicama. Ovde i niz istovetnih kuća deluje kao samo umetničko delo. Čak i kada se slučajno pojavi koji oblačak.

Od malena mi je poznata srpska varijanta švedske reči za sniženje – reja. Odlazak u kupovinu na pravo mesto postaje stvar ozbilјnog planiranja. U jednom delu Geteborga je najveći kompleks tržnih centara u zemlјi. I na ulazu i na izlazu u grad  je po jedna ogromna Ikea, ali ne želim da vam pričam o tome.

Trgovačka meka jeste malo mesto Ulared, u kome nema skoro ničeg sem istoimenog tržnog centra i jednog muzeja starih automobil. Kažu da lјudi prelaze i po dve hilјade kilometara da bi kupovali po drastično nižim cenama. Ponekad i jedan deo avionom. Odlazim s rođacima u Ulared, to nam je samo kojih stotinak kilometara, ali dan je pogrešan, sve je zatvoreno. Ova strašna zbrka donosi i jednu dobru stvar. Odlazim do još jednog dvorca, dvorca Šuleholms. Doduše, u svojoj staroj garderobi.

To je zaista bio jedan od onih kada kada se ništa nije moglo predvideti. Zbunjena sam tolikom količinom konja i dvokolica. Shvatam da su oko dvorca upravo održane trke. Po prvi put vidim tako fino obrađene dvosede na dohvatu ruke. Ne stižem da se latim foto-aparata jer su mi usta i dalјe poluotvorena, ne mrdam se s mesta.

Stižem do dvorca, ali poslednja tura turista je već krenula u obilazak s vodičem. Devojka u narodnoj nošnji unosi stalak sa obaveštenjem, a nisam ni stigla da vidim da li ima drvene klompe. Zavirim kroz prozore. Vidim raskoš devetnaestog veka.

Savršen travnjak, cveće izvire iz stene koja štiti s jedne strane. Bašta je kralјevska. Iza zidina je plaža, rajska, ali bez sitnog peska. Može se nastaviti i šetnja prirodom, svuda je oko nas. Opet plene neobične kombinacije. Drvo koje je svojim trupom uraslo u kamen. Simbioza je uspešna i dugotrajna

Niz padinu ka moru trči  Viking. Za njim njegovo troje dece. Često sam sretala lјude s troje dece. I u njima su ove nasilne migracije uzburkale nacionalna osećanja, što će, verujem, jedino rezultirati povećanjem nataliteta.

Gde god se nađem nepogrešivo ću znati na kojoj strani je more. Nije nužno videti ga, dovolјno je pogledati u visoke krošnje drveća i njihovu diskretnu izobličenost. S mora uvek duva jak vetar. I sve se svodi na borbu sunca i oblaka. Šuleholms dvorac iz žablјe perspektive

Dok u Geteborgu sedim u andergraund kafiću, u reonu  Crvena stena, gledam kako ogromni brodovi  Stene Lajna idu za Dansku. Deluje neodolјivo i, kako ne probati?!

Sve, od ranog ustajanja pa do ukrcavanja u brod, je bila jurnjava, zbog silne želјe da se ne zakasni. Biram mesto gde ću sesti. Idem do kafića, prodavnice... borim se da ne zaspim, jer ništa se ne sme propustiti.

Nekada su to bili čuveni ''pijani brodovi'', dok je u Danskoj sve bilo jeftinije, a sada su najjednostavnija veza između ove dve zemlјe. Vožnja ovim bržim brodom traje samo dva sata.

Pokušavam da uočim još na prvom koraku tu ogromnu razliku između Danaca i Šveđana, ali ne uspevam do kraja dana. Grad u kome se iskrcavamo u prevodu zvuči kao Fredrikova luka. Zona za šetače je uređena kao brod. Jako zanimlјiva stilizacija koja se produžava celom ulicom.

Žurimo do železničke stanice, jer cilј je Skagen, malo morsko mesto na krajnjem severu Danske. Pogled iz voza nije tako zanimlјiv – ravnica. Ali Skagen je nešto drugo.

Ostavila smo peščanu plažu sa palmama da bih došla na peščanu plažu bez palmi. Prvo šetnja gradom. Ovde je sve nisko i žuto. Ona fina oker boja sa naglašenom crtom žute koja daje iluziju veće količine svetlosti. Taaaako male kuće sa starinskim visokim krovovima na dve vode su česta pojava. Činilo mi se da samo hotel ima dva sprata. A tako je puno lјudi.

Dan se rađa, trgovci iznose deo robu na ulicu. Na putu ka plaži vidi se vodotoranj. Ima ga na svim razglednicama iz Skagena.

Blizina plaže se može osetiti pod nogama. Stopala osećaju pesak, a pogledu se nudi izložba kamenčića. Tako je svaki od njih lepo izdvojen, okružen onom mirnom sivo – beličastom. Kad vidim onaj pravi, samo se savijem i uzmem.

Sada je plaža puna. Voda je jako prijatne toplote. Dok plivam posmatram brodove koji stižu u luku, tu negde, blizu.

Prejako sunce me tera dalјe od plaže, krećem u potragu za muzejem. Ubrzo pronalazim zgradu i shvatam da sam tu kada Muz

Source: http://www.zvjezdarnica.com/astronomija/dogadanja/zagrebacka-astronomska-pustolovina/492



Смотреть видео про установка кондиционеров спбууэ

Как установить оптический прицел. Первая часть

Информация про установка кондиционеров спбууэ

Marcel Štefančič jr. 8. 5. 2013, 14:30  |  Družba

Med strahom in dolžnostjo

Vojko Duletič © Vir: Filmografija slovenskih celovečernih filmov

Umrl je Vojko Duletič (1924-2013), zadnji slovenski filmski velikan. Med II. svetovno vojno je bil mobiliziran v nemško vojsko (Grčija), nikoli ni bil v partiji, bil je deklarirani gej, toda v času najhujšega socializma je v relativno kratkem obdobju posnel šest filmov. Ko je prišla »svoboda«, ni več dobil filma.

Slovenska kinematografija je vedno veljala za kinematografijo avtorjev. Za kinematografijo avtorjev so jo imeli tudi slovenski filmski kritiki – in priložnostni kritiki, critics-at-large. To je bil imperativ. In tu pridemo do enega izmed največjih paradoksov slovenske kinematografije: do Vojka Duletiča. Duletič, nekdanji filmski kritik, ni bil le slovenski filmski avtor (ali pa auteur, če hočete), ampak je bil pojem slovenskega filmskega avtorja. Bil je najbolj zvest svojemu konceptu, svoji estetiki – in zato tudi absolutno prepoznaven, tako rekoč nezgrešljiv. Vedno si vedel, da gledaš film Vojka Duletiča. Ko si gledal film Na klancu, si vedel, da gledaš film, ki ga je režiral avtor Ljubezni na odoru. Ko si gledal Ljubezen na odoru, si vedel, da gledaš film, ki ga je režiral avtor filma Med strahom in dolžnostjo. In tako dalje – do Drage moje Ize, Desetega brata in Doktorja, pri katerih ni bilo spet nobenega dvoma, da jih je režiral avtor filma Na klancu. Po drugi strani ne bi nikoli uganil, da je Ples v dežju in Bele trave režiral isti avtor, Boštjan Hladnik. Ali pa da je isti avtor – Matjaž Klopčič – režiral Oxygen in Dediščino.

Tudi kritiki so njegov film vedno prepoznali. Ko so opisovali njegov slog, so uporabljali izraze »hladen«, »zadržan«, »asketski«, »iterativen«, »likoven«, »statičen«, »eliptičen«, »minimalističen«, »fragmentiran«, »malo dialogov«, »asociativen«, »mozaičen«, »razvlečen«, »negibne impresije«, »antinarativen«, »razbijanje časa in prostora«, »stalna zumiranja«, »veliki plani«, »fiksni kadri«, »mrtvi trenutki«, »mrtve slike«, »mortifikacija naracije«, »obračanje listov v albumu«, »filmske slikanice«, »ilustracije«, »monoton«, »moreč«, »nedorečen«, »brez vrhuncev«, »brez drame«, »brez akcije«, »brez odločilnega kadra«.

In tu je paradoks: Duletič je bil pojem filmskega avtorja, avtor avtorjev, najbolj izrazit in najbolj prepoznaven slovenski filmski avtor, ali bolje rečeno, bil je potrditev avtorskosti slovenske kinematografije, njen poster boy, toda slovenski filmski kritiki ni šel nihče bolj na živce kot prav Duletič. Nihče jih ni bolj iritiral. Do nikogar niso čutili manj. Kritiški odnos do njega ni bil le dvoumen, ampak je ostal nekanoniziran. Za razliko od Klopčiča in Hladnika.

Ko berete knjigo Vojko Duletič – obstranec (2011), v kateri je Tone Frelih med drugim zbral tudi številne kritiške odzive na Duletičeve filme, ugotovite, da so ga imeli za nekomunikativnega »adapterja«, ki publiki in kritikom ni pustil, da bi kaj čutili, za režiserja, ki »po svoje« ekranizira slovenska literarna dela (Josipa Jurčiča, Ivana Cankarja, Prežihovega Voranca, Karla Grabeljška, Iva Zormana), pri čemer so stalno ocenjevali stopnjo njegove zvestobe tem literarnim delom (stopnjo polemičnosti z delom, ki ga je ekraniziral, stopnjo tveganja, ki ga je ubral, stopnjo desakralizacije, stopnjo predrugačenja, demitizacije, herezije ipd.), opozarjali, da ti filmi govorijo o sebi, ne pa o veliki zgodbi, ki jo ekranizirajo, in poudarjali, da gre bolj za spomine na ta dela kot pa za ekranizacije (in spomini niso nič »čistega«), toda to je še najmanj – njegove filme so imeli za nedogodke. V vseh smislih. Sam Frelih lepo povzame pričakovanja slovenske kritike, ko pravi, da so ob Duletičevih filmih vedno čakali, da se bo kaj zgodilo (a se potem ni), in da se je vedno zdelo, kot da je Duletič vse, kar je pomembno in kar je pripeljalo do junakovih odločitev, preprosto izpustil in zamolčal. Od Duletiča, ki je – še kot filmski kritik – Hladniku očital »filmsko leporečje in trušč«, »ostarel, nesodoben jezik«, »izposojanje izraznih sredstev iz drugih filmov«, so pričakovali dogodek, vrhunce, dramo, akcijo, ne pa »izpuščanja« in »zamolčevanja« ključnih, bistvenih, odločilnih vzrokov in podatkov (recimo »gospodarskega poloma Franckine družine, ki je povod vsega trpljenja,« kot pravi Stanko Šimenc v knjigi Slovensko slovstvo v filmu, 1983), kar seveda pomeni, da so od Duletiča pričakovali žanr – da so torej pričakovali bolj žanrsko logiko filma, žanrske atrakcije, dogodek, zgodbo, dramo, vrhunce, akcijo, tisto »bistveno«, ireduktibilno (kot da so od drugih slovenskih režiserjev, magari avtorjev, dobili akcijo, dramo, vrhunce in dogodke!), da bo več pokazal kot skril ali pa izpustil.

Tone Frelih: Vojko Duletič – obstranec (2011)

Kar je ironično, po malem absurdno, če pomislite, da je bila slovenska filmska kritika antižanrska in da je antižanrsko držo pričakovala tudi od slovenskega filma. Toda ko je imela pred sabo avtorja, pravega auteurja, si je želela, da bi bil lahkotnejši in komunikativnejši, da bi ji torej to, kar ji je kazal, še povedal. Z besedami. Od Duletiča, ki je »statično« sliko oz. »statični« kader – statične sekvence, statične obraze, statične figure, statično igro – vedno kazal toliko časa, dokler ni izgubil stika z besedo, dokler potrebe po njej in pogojev zanjo ni odpravil, dokler se film ni razbesedil (replikam iz literarnih del je itak našel nove »heretične« kontekste), so pričakovali in tako rekoč terjali besedo, še toliko bolj, ker je ekraniziral literarna dela, celo klasike slovenske besede (Cankar, Jurčič, Voranc), ali bolje rečeno: od njegovih filmov so terjali več dialogov, več besede, potemtakem prav več tiste besede, ki je kritiko pri slovenskem filmu vedno tako motila, da je postala veliki nebodigatreba slovenskega filma. Podton slovenske filmske kritike se je vedno glasil: ko bi le bili slovenski filmi nemi! Češ: v slovenskih filmih preveč govorijo, govorijo narobe, premalo realistično, nefilmsko, neživljenjsko, visokomašno, slovenski film ni razvil filmskega govora ipd. Slovenščina na filmu je vedno zvenela unheimliche, pri gledalcih je vzbujala nelagodje, nanjo se niso in niso mogli privaditi, delovala je nenaravno, prisiljeno, papirnato, neznosno, kar verjetno pride od tega, da so Slovenci sami sebe na filmu slišali zelo, zelo pozno, praktično šele leta 1948 – in še vedno so šokirani. Počutijo se približno tako kot človek, ko sliši reprodukcijo svojega glasu – ali pa ko govori prek mikrofona. Občutek ima, da glas ni njegov – zveni tuje. In obenem grozljivo, ker je njegov, a ločen od njega.

Duletič jih je odrešil te muke, te groze, tega nelagodja – besede, dialogov. Pa jim je šel še bolj na živce. Izpolnil jim je tajno željo: snemal je »neme« filme. Razlog več, da jim je šel še bolj na živce. Dialoge je tako zreduciral, da se je zdelo, kot da slovenski film vrti nazaj, k nemim junakom, nemim slikam, nemim replikam, nemim filmom, kot da skuša torej Slovencem – z izraznostjo nemega filma – pričarati filmsko otroštvo, obdobje nemega filma, ki ga nikoli niso imeli (kako bi izgledal film Na klancu, če bi ga posneli leta 1903, ko je Cankar napisal roman?). Šel jim je le še bolj na živce. Slovenski film je koncipiral kot nekaj, kar še vedno čaka na svoj začetek.

Zato ne čudi, da se je v svoji retrospekciji stegoval bodisi v arhaični čas (Na klancu, Deseti brat), v katerem filma – kaj šele slovenskega filma – še ni bilo, ali pa v čas II. svetovne vojne (Med strahom in dolžnostjo, Draga moja Iza, Doktor), ki je slovenski film omogočila in tako rekoč ustvarila, navsezadnje, Draga moja Iza se konča v zgodnjem povojnem času, figurativno rečeno – tik pred začetkom snemanja filma Na svoji zemlji.

In zato ne čudi, da se je vedno zdelo, kot da filme fotografira, da jih posname in potem fotografira, fotogramira (sovjetska montaža, Duletičeva vzornica, je kadre spreminjala v fotograme), da so torej to, kar vidimo, fotografije filma, spomini filma na film, spomini filma na neposneti čas, spomini filma na čas brez filma, spomini filma na čas, ki mu je »živost« prinesel šele film, njegov hrapavi znoj, spomini filma na nagonski predfilmski svet, spomini filma na transcendentalne pogoje filma. Duletič je bil transcendentalist.

»Duhovnik nima mnenj,« je rekel vikar mlademu župniku v Dnevniku vaškega župnika, ki ga je posnel Robert Bresson, eden izmed utemeljiteljev transcendentalnega filmskega sloga (brezizrazna igra, stilizirani, statični kadri, asketska, počasna, disciplinirana, kvazidokumentarna atmosfera, pasivni, osamljeni, mučeniški junaki, fatalistični vtis življenja v »ječi«, eliptična naracija, ki veliko izpušča, eliminacija suspenza ipd.).

Še več, Duletič je je transcendentalist, ki je v začetku filma videl že tudi njegov konec. V njegovi živosti je videl njegovo smrt. V njegovi smrtnosti – v »mrtvih trenutkih«, »mrtvih slikah«, »mortifikaciji«, kot so njegov stasis opisovali filmski kritiki – je videl njegovo živost. Ni snemal filmov, ampak je snemal Film. Metafilm. Lahko bi rekli, da je stalno snemal isti film, toda bolje bi bilo, če bi rekli, da je stalno snemal en film.

Film Na klancu je bil nadaljevanje Samorastnikov, za katere je Duletič napisal scenarij. In kot je leta 2007 v intervjuju za revijo Literatura povedal Gorazdu Trušnovcu, je scenarij napisal »pod vtisom mehiškega filma«, toda samemu filmu se je potem – po burni medijski polemiki z režiserjem Igorjem Pretnarjem, učencem Sergeja Eisensteina – kot scenarist in cineast javno odpovedal. Samorastniki ne izgledajo kot srečanje Prežihovega Vor

Source: http://www.mladina.si/143770/med-strahom-in-dolznostjo/



Статья про установка кондиционеров спбууэ

Ljeto je polako na izmaku, u stvari, i kalendarski je nastupila jesen. Godišnji odmori su završili, kako kome, ja nisam bio na ljetovanju pa sam krenuo na jesenovanje. A, gdje ću drugamo nego u moj rodni grad - Zagreb. Postaje to već mala tradicija, svake godine barem jednom do Zagreba, susresti se i družiti s izvrsnom ekipom sa AstroForuma. Ako se u međuvremenu dogodi još kakav susret, još bolje. U današnje vrijeme web shopova, više nemam potrebe putovati bilo kamo, sve ti stigne pred kućna vrata. Nekada su te pošiljke donosili poštari no pokazalo se da je to nepraktično. Ako je nešto veće, obično bi u sandučiću ostavili samo obavijest. Po pošiljku ste trebali ići sami na poštu. Danas kupite teleskop u recimo USA, i kurir vam ga donese pred kućni prag ili pred vrata zvjezdarnice. Ako ju imate.

Gustav Kren, popularizira zdravu prehranu na Zvjezdarnici

No, 24. rujna ove  2008. godine, Zvjezdarnica je išla u posjet Zvjezdarnici. Na AstroForumu je pao dogovor da se nađemo na ovogodišnjem tradicionalnom (joj što volim ovu riječ) okupljanju "pod repom". Do repa nisam stigao, no o tome nešto kasnije. U Zagreb sam stigao s 25 minuta zakašnjenja jer je vlak kasnio. Nazvao sam Gustava Krena, legendu zagrebačke Zvjezdarnice, s kojime sam se dan ranije dogovorio da ću ga posjetiti na zagrebačkoj Zvjezdarnici, i uputio se ravno na Gornji grad, prema Popovom tornju gdje se nalazi sjedište Zvjezdarnice. Usput sam se čuo s Batonom Ajroni (a.k.a. deamon) i rekao mu da idem na Zvjezdarnicu. Rekao je da će doći i on. Super, upoznati ću i njega.

Baton Ajroni, vražićak s limunima i mandarinama

Poslao sam SMS nekim ljudima za koje sam znao da se povremeno znaju naći u Zagrebu pa ako su slučajno tamo, da se i s njima nađem. Jedan od njih je i Marino Tumpić (a.k.a. 2001) koji mi je odgovorio da je u Krapinskim toplicama pa neka svratim do njega. Bih ja ali nemam pojma koji tramvaj vozi do tamo, pa sam ga nazvao i saznao da se nećemo moći naći jer je u zadnje vrijeme malo zabušavao i nije pratio događanja na AstroForumu pa nije ni znao da planiramo naš tradici… khm… ovogodišnji jelte susret. Tako mu i treba, nije me mogao zato upoznati, ali ni ja njega. I dalje ćemo ostati samo glasovi s druge strane telefona i pokoja slika.

Ma vidi ih Gustave kako su lijepe i slatke, tope se u ustima, i anđeli bi ih jeli

Zatim mi je stigao SMS od Daga Oršić (a.k.a. dag) u kojem me pita jesam li stigao i gdje se nalazim? Nazvao sam ga i rekao da se nalazim pred Zvjezdarnicom i neka dođe. Odgovorio mi je potvrdno, stiže biciklom čim kupi nekakvu zdravu hranu, valjda je mislio na mrkvice, salatice i pokoju repu. Dag naime ne jede ništa što treba lišiti života. No, mene je skoro život napustio dok sam se poverao Opatičkom do Popovog tornja. Izgubio sam barem pola kilograma dok sam se popeo do ulaza, a onda još pola kilograma potrošenih na  uspon do vrha sjedišta. Ovoga puta po štengljama do vrha gdje se nalaze prostorije Zvjezdarnice. Nabrojao sam ih 36 prije nego mi je brojač preskočio pa mi se nije dalo silaziti i ponovo brojati.

Dag Oršić, Dragan Roša i Baton Ajroni

Gore me je dočekao Gustav i Damir Hržina, zamjenik urednika Čovjeka i svemira, popularno zvanog ČiS (časopis, ne Damir). Sjeo sam u potkrovlje i raskomotio se, znoj je samo curio, nije ovo više za mene, nisam navikao kretati se gor" i dol", kao u onoj pjesmi - po lojtrici gor" i dol". I tako sam s Gustavom razmijenio par misli, kad evo i Batona, simpatični dečko  s vrećicom punom limuna i mandarina. Obožava motati duhan i praviti svoje cigarete, a limun im daje, sad nisam shvatio što točno, aromu, vlagu ili miris, i kada ih i kako treba nagurati u limun… Nije ni bitno, ja sam se tog hobija davno riješio tako da nemam potrebe duhan pacati u - limunu.

Odlučio sam se za dijetne kiflice, baš su mi bile fine

Osim "sam svoj majstor" cigareta, Baton obožava mandarine tako da nas je svako malo nutkao njima no kako mi limun i mandarine skupljaju usta jer sam mislio da su kisele, nisam se dao nagovoriti. I tako smo lijepo razgovarali s Gustavom koji nam je otkrio tri tajne riječi za koje nismo čuli. Pitao nas je znamo li što je almukantarat? Moram priznati da nisam znao, a nisam to mogao niti izgovoriti. U starinska se oružja ionako ne razumijem pa kako bih onda znao jel" to buzdovan ili kakva sjekira. I sigurno ima veze s povijesti Popovog tornja. No, ispostavilo se da je riječ o jednome zanimljivome astronomskom pojmu, i čak ga možete pronaći u našem Astronomskom rječniku. Potražite ga među ostalim zanimljivim riječima i pojmovima. Namjerno vam to ovdje neću otkriti, radite i vi malo nešto.

Njami... ispada da smo cijelo vrijeme samo jeli. A nismo...

Kada smo se prestali čuditi, Gustav nas je opet pitao jesmo li čuli za imerziju i emerziju. Bio sam siguran da sam za jednu *merziju čuo, ali koju. Kako bih si malo pokušao olakšati, pitao sam ga koja se od te dvije jede, na što je on prasnuo u smijeh. Ipak sam trebao prvo pojesti jednu Batonovu mandarinu, mozak mi je prestao dobro raditi. I gle čuda, čak se i te riječi nalaze u našem Astronomskom rječniku, pa vam ni o njima neću ovdje ništa napisati. Sami si ih pogledajte tamo. Eto, postali smo trunku pametniji, saznali smo tri nove riječi, joj što bi Bratoljub Klaić bio ponosan na nas.

Nakon napornog penjanja, i Matija se morao raskomotiti da dođe do daha

Nakon toga, nazvao me Matija Pozojević (a.k.a. HrAstro) i rekao da stiže i on, pozvao sam ga na Zvjezdarnicu. Stigao je i SMS od Daga, javlja da je dolje pred Zvjezdarnicom i da me čeka, a kupio mi je i fine kiflice. Pokušao sam ga nazvati i reći mu da se popne gore ali ga nisam mogao dobiti. Na zaslonu mobitela pisalo je da nema slobodnih kanala! Kako sad nema kanala? Pa preskakao sam preko njih kada sam se pentrao do vrha onog brdeta na kojem se nalazi Zvjezdarnica. Vidim ja, ne gine mi spuštanje i ponovno brojanje stepenica…

Dio lijepih prostorija na zagrebačkoj Zvjezdarnici

I tako sam se uz pomoć inercije i zemljine gravitacije umalo stropoštao do dna stepenica, gunđajući o nedostatku kanala, ono, iz selendre sam došao u drugu selendru. U Virovitici što se više penješ, na primjer Bilogoru, to imaš više kanala, klanjaca i blata, a o signalu mobitela da i ne govorim… Našao sam Daga kako sjedi na biciklu pred vratima ulaza u dvorište Zvjezdarnice. Napokon sam i njega susreo i upoznao. Rukovali smo se, bih ga ja i zagrlio no bojao sam se da ćemo obojica pasti i pokriti se s njegovim biciklom pa sam se suzdržao. U glavi mi je bila ona pjesma Zvonka Špišića o biciklu bez zvonca. Činilo mi se kao da ga poznajem cijeli život, (Daga, ne Zvonka), čovjek je totalno kul na prvi pogled (djeco, jesam to dobro napisao? Nije trebalo napisati cool?).

Dag naprosto obožava Celestrone, gdje god vidi kojega mora ga zagrliti

Kako nema smisla stajati na ulici, rekao sam mu da idemo gore, ali pojavio se problem biciklokradica. Gdje sakriti bic, a da ga oni ne mogu locirati i u spektakularnoj akciji otuđiti. Eh, da sam znao, ponio bih lisice pa bih ga uhitio i pritvorio (bicikl, ne Daga) za branik jednog od parkiranih vozila. Krenuli smo, bar sam ja tako mislio, u dvorište i rekao sam Dagu da ga sakrije iza vrata, a kad sam se okrenuo, bio sam sâm. Pa gdje je Dag? Sad mi je bio za leđima…

Kad imaš kiflicu u ruci, možeš i na kraj svijeta... ili samo na terasu do kupole

Sada si zamislite prizor, ja kod vrata Zvjezdanice u dvorištu, gledam na ulicu i vidim kako Dag na biciklu projuri malo na jednu stranu, zatim na drugu. Definitivno bi trebao pojesti porciju ćevapa, možda debljaju ali su dobri za vijuge u glavi, od ovih biljčica kojima se hrani, jadnik se dezorijentirao. Ništa, ostavio sam ga da se bavi tim tajanstvenim ritualom i duboko udahnuo, trebao sam ponovo brojati štenglje do vrha. Odskakutao sam veselo gore. Nisam im htio objašnjavati što radi Dag, ne bi oni to razumjeli, samo sam rekao da on stiže.

Pogled na Zagreb s terase Zvjezdarnice

I zaista, ubrzo je stigao, s vrećicom iz koje je virilo lišće biljaka. Iz nje je izvadio i jednu manju u kojoj su se nalazile fine kiflice koje pravi poznati majstor s gornjeg zagrebačkog ozemlja. Kako ga svi znate, nema potrebe ga spominjati. A, i da hoću, zaboravio sam kako se zove… Navalili smo na fine kiflice, pogotovo kad smo saznali da su to one - dijetne, s puno jaja i tijesta. Nije u njima bilo mesa. I dok smo se guštali u kiflicama, sav zajapuren stigao je i Matija (HrAst). Proklinjao je onoga kojemu je palo na pamet graditi Zvjezdarnicu na vrh brdeta podno Medvednice. Bilo mi ga je žao, a s druge strane drago jer nisam bio jedini koji je to skužio. Ja sam malo ugojeni, a Matija je malo žgoljavi i imali smo isti problem.

Stup teleskopa pričvršćen je zaista velikim vijcima. Za usporedbu, snimio sam svoju tenisicu pored vijka.

Zaključio sam da problem nije u nama nego u nečemu drugome, vjerojatno istome onome u vezi onih kanala, no to nikada nećemo saznati. Tutnuli smo mu kiflicu u ruke pa se samozadovoljno uljuljkao u fotelju i stao preživati. Gustav je predložio da odemo vidjeti glavnu zvijezdu Zvjezdarnice, a to je naravno novi teleskop i setup pod kupolom. Zgrabili smo kiflice i uputili se opet stepenicama još više, na krov. To nam više uopće nije teško palo.

Da ga ne pregazimo u stampedu, Gustav je ušao posljednji u kupolu

Gustav nam je otvorio vrata kupole i mi smo se, batrgajući jedan preko drugoga, začas stvorili unutra i počeli se diviti ovome lijepom instrumentu. Bili smo poput indijanaca koji su se okupili oko totema. Prvo što me je iznenadilo bila je visina cijelog setupa. Na ranijim fotkama to se nije tako vidjelo. No, stojeći u živo pored tote… ovaj… teleskopa, došla je do izražaja njegova veličina i visina. Zatim sam primijetio svečanu lojtricu na koju se pravi ozbiljni astronom treba popeti kako bi mogao oko zabiti u okular i diviti se onome što, valjda vidi ili ugleda.

Teleskop je zaista (pre)visok

Opservatorij Lick. Primjetite koliko je njihova lojtrica neugledna...

Odmah sam se sjetio teleskopa u Lick opservatoriju, možda je njihov bio veći, ali ovaj je moderniji i ima ljepšu lojtricu. U glavi sam opet čuo onu pjesmicu "po lojtrici gor" i dol"" i počeo se penjati po njoj. Izmjenjivali smo se u toj aktivnosti i svatko je želio isprobati kako je to stajati gore i gledati u teleskop, bilo je oblačno pa nismo mogli gledati Sunce kroz Coronadov solarni teleskop. Šteta. Gustav je morao otići dolje jer je imao obaveza oko školskih tura na Zvjezdarnici, a došao je Damir Hržina koji nas je upoznao sa svim detal

Source: http://www.marginalac.org/index.php?option=com_content&task=view&id=1055&Itemid=83